Podeliću sa vama jedan od mojih najomiljenijih tekstova spisateljice Anri Fosijon zvanog Život oblika »Pohvala ruci«. One nisu dve pasivno identčne bliznakinje. One se ne razlikuju međusobno ni kao dve sestrestarija i mlađa, niti kao dve nejednakoobdarene služavke, od kojih je jedna vična svim veštinama, a druga koja je otupela u jednoličnom obavljanju grubih poslova. Ja uobšte ne verujem u prevashodstvo desne. Bez leve, ona pada u jednu tešku, gotovu i jalovu samoću. Leva, ta ruka koja nepravdeno označava lošu stranu života, opasan deo prostora, onaj gde ne treba susreti duh mrtvaca, neprijatelja ili pticu, sposobna je da se cežbom privikne na sve poslove svoje suparnice. Građena kao i desna, ona poseduje iste sposobnosti, kojih se odriče da bi pomogla svoju posestrimu. Zar ne pridržava isto tako snaažno stablo drveta, držalje sekire? Zar ne steže isto tako jako telo protivnika? Ima li slabiji udarac? Zar na violini ona neposrednim dodirom strune ne daje note, dok desna pomoću gudala samo širi meodiju. Pravi je blagoslov što nemamo dve desne ruke. Kako bi se raspodelili raznovrstni poslovi? Ono što je nespretno u levoj ruci zaista je neophodno jednoj visokoj civilizaciji. Lea nas vezuje s poštovanja dojstojnom čovekovom prošlošču, s onim vremenom kada čovek još nije bio i sviše vešt, kada još ni izdaleka nije mogao da napravi, kako to narodna reč kaže, » sve što mu je volja sa svojih deset prstiju«. Kada bi bilo drugačije, utopili bi se u jednom užasnom valu virtuoznosti. Doveli bismo,bez sumnje, do krajnjih granica veštinu žonglera i verovatno ostali na tome.